Strahovi su grupa osećanja koja osoba
ima kada proceni da je ugrožena ona ili neka njena vrednost, a da ne
može da se adekvatno suprotstavi objektu ili situaciji koja je ugrožava.
Postoji više vrsta strahova: strah, panika, užas i strepnja.
Nekada se plašimo kada nam neko uperi pištolj, nekad imamo predispitnu tremu, a nekad ni ne znamo poreklo svoje strepnje. Većina nas ne voli ta osećanja, ali strah je normalna pojava i sastavni deo naših emocija. U evolutivnom smislu, svrha straha je preživljavanje i samozaštita individue, kao i zaštita njenih vrednosti. Jedini urođeni strahovi, odnosno strahovi koji se ispoljavaju i kod beba, jesu strah kad se izmakne podloga i strah na iznenadne jake zvukove. Beba će,
takođe, reagovati strahom i na bolove svih vrsta. U toku razvoja pojavljuju se i tzv. razvojni strahovi specifični za određen uzrastni period deteta. Na primer, strah od mraka se javlja krajem druge ili u toku treće godine života, povećava se, i u petoj godini je veoma intenzivan. Sredinski, genetski i prenatalni uticaji, kao i inteligencija utiču na stepen sklonosti razvoja strahova kod dece. Roditelji, pogotovu majka, su ti koji će svojim reakcijama uticati na intenzitet i dalji razvoj urođenih i razvojnih, kao i na pojavu novih strahova. S obzirom da se većina strahova uči, kod dece ne treba ohrabrivati i učvršćivati neadekvatne ili iracionalne strahove, ali ne treba ni zabraniti njihovo izražavanje. Uplašeno dete treba što pre utešiti uzimanjem u naručje, milovanjem, ljuljanjem i hrabrenjem tihim glasom, a tek onda postavljati pitanja o izvoru straha i razuveravati ako je strah neadekvatan.
STRAH, PANIKA, UŠ½AS
Strah osećamo kada procenimo:
Strah može biti različitog intenziteta i trajanja. Biološki je primeren kada se javlja na primerenom mestu u primereno vreme primerenim intenzitetom. Obično je kratkog trajanja, a kao hronično raspoloženje se odražava stalnom spoljašnjom ugrožavajućom situacijom ili stalnom preokupacijom mentalnim predstavama o ugroženosti osobe. Izvor straha može biti spoljašnji, unutrašnji i granični.
Na koji način je strah adaptivna emocija? Kako strah može da nam pomogne?
Strah, panika i užas pokreću brze procese u brojnim telesnim sistemima. Kada smo uplašeni, naš organizam se mobiliše za tzv. borba ili beg reakciju (eng. fight or flight) aktivacijom simpatičkog nervnog sistema. Maksimalno se aktiviraju budnost, oprez i ostale funkcije našeg organizma. Podiže se mišićni tonus, krvni pritisak, ubrzava se rad srca, dolazi do preraspodele krvi u organizmu - krv se povlači sa perifernih organa, ubrzava se puls, skače adrenalin, usta se suše itd. U situacijama kada nam je život ugrožen, osećanje straha sa pridruženim fiziološkim reakcijama može da nam spase život. Ako nas, na primer, pogodi ili okrzne metak, doći će do manjeg gubitka krvi. Povišen adrenalin i mišićni tonus mogu da nam daju snagu koju inače nemamo. Znači, pred opasnošću strah deluje kao alarmni sistem u našem telu, koji nas i upozorava i štiti.
Uspaničena osoba se na prvi pogled ponaša neadaptivno - smeteno, nekontrolisano i nekoordinisano. Međutim, osoba koja oseća paniku ustvari automatski traži izlaz iz ugrožavajuće situacije tako što brzo pokušava veliki broj ponašanja u nadi da će otkriti ponašanje koje će obezbediti rešenje problema. Aktivacija simpatičkog nervnog sistema obezbeđuje maksimalnu telesnu aktivnost, ali s obzirom da je ponašanje tipa pokušaja i pogrešaka, često se ispostavi kao neadekvatno. Panika je povezana sa doživljajem vremena. Uspaničena osoba misli da nema vremena i da odmah mora da nađe izlaz iz situacije, što nekad može biti tačno, ali u većini situacija nije. Kod neadekvatne panike pomaže odvajanje vremena za opuštanje i mentalno traganje za najboljim rešenjem - razmišljanje naglas i postavljanje pitanja samom sebi.
Zbog procene da iz situacije nema izlaza, kod osobe koja oseća užas aktivira se parasimpatički nervni sistem koji deluje suprotno od simpatičkog i smanjuje mišićni tonus, krvni pritisak, usporava rad srca, izaziva pražnjenje mokraćne bešike itd., do te mere da osoba može npr. da malakše, urinira, deficira, ukoči se, parališe se ili onesvesti. Pretpostavlja se da dobit iz ovakvih ponašanja može biti psihološke prirode, kao simboličko bežanje onesvešćivanjem. Takođe se objašnjava zaostalim refleksom nastalim u toku evolucije - kočenje ponekad doprinosi bolje skrivanje kod životinja koje su plen, onesvešćivanje može imati funkciju u tome što se predatori nisu hranili uginulim životinjama.
Adekvatni strahovi
Da bi strah bio adekvatan treba da bude racionalan, odnosno da ugrožavanje zaista postoji i da je moćnije od osobe, da je ponašanje adaptivno, odnosno da ima zaštitnu funkciju, intenzitet straha treba da bude srazmeran sa stepenom ugroženosti, a strah treba ispoljiti na socijalno prihvatljiv način.
Racionalan i iracionalan strah
Kada zaista postoji ugrožavajuća situacija ili objekat moćniji od osobe, te ona ne može da se suprotstavi, osećanje straha je racionalno. U situacijama u kojima nema objektivnog razloga za strah, kada objekti prema kojima osećamo strah nisu objektivno ugrožavajući, strah je iracionalan i nerazumljiv okolini i osobi koja ga doživljava. Nekad može da postoji mogućnost da objekat ugrozi osobu, ali je iracionalan doživljaj nesposobnosti osobe da se suprotstavi izvoru opasnosti.
Kod iracionalnog straha od ugrožavajućih posledica koje bi mogao izazvati neki neutralni objekat ili situacija dolazi do fobične mentalizacije, kod straha od akcija ljudi za koje osoba neopravdano sumnja da je mrze radi se o paranoidnoj mentalizaciji. Hipohondrijska mentalizacija podrazumeva neopravdan strah da osobi otkazuje organizam, a opsesivna mentalizacija uključuje iracionalan strah od sebe i uvek se sastoji od straha od gubitka kontrole nad svojim ponašanjem, tj. u strahu od ludila.
Osobe se ne boje samog objekta ili situacije koje procenjuju kao ugrožavajuće, već akcije kojom bi taj objekat mogao da ugrozi osobu ili neku njenu vrednost. Zato kada je u pitanju iracionalni strah korisno je otkriti šta će se desiti u susretu osobe sa objektom ili situacijom koju smatra ugrožavajućom. Nekada pričanje najgoreg što može da se desi pomaže osobi da uvidi neracionalnost svog straha, njegovog intenziteta ili svoje sposobnosti da ga prevaziđe. Otkrivanje sadržaja mentalizacije može dati pravi uvid u iracionalni strah. Iza agorafobije (strah od otvorenog prostora) može da se skriva opsesivna mentalizacija ako se osoba boji da bi mogla da se skine gola na javnom mestu ili paranoidna mentalizacija ako se boji da bi neko mogao da je napadne.
TREMA
Trema je vrsta strepnje koja se oseća neposredno pred neku određenu i jasno definisanu buduću situaciju za koju osoba procenjuje da prevazilazi njegove sposobnosti. Situacije u kojima se oseća trema mogu biti ispit, javni nastup, takmičenje, započinjanje nekog posla, venčanje itd. Nekad kad se osoba nađe u situaciji za koju je osećala tremu, trema prestaje i osoba dobro obavlja zadatak, a nekad oseća tremu i u samoj situaciji jer veruje da će je sledeći događaj u situaciji zateći nespremnu.
Mogu se razlikovati dve vrste treme koje utiču na ponašanje - stimulativna i inhibitorna trema. Stimulativna mobiliše osobu da se, ako je moguće, što bolje pripremi za datu situaciju. Osoba procenjuje da je uglavnom spremna za datu situaciju ali da ta spremnost nije potpuna. Svrha ove treme, neposredno pred situaciju, je da podigne stepen uzbuđenja i budnost na potreban nivo da bismo se što bolje snašli u situaciji. Kod inhibitorne treme osoba procenjuje da je potpuno nespremna za datu situaciju, da ona prevazilazi njene sposobnosti i da je najbolje da situaciju izbegne ili da odustane kada se nađe u njoj. Nekada je odustajanje praćeno malaksalošću, nesvesticom, povraćanjem, mučninom, konfuzijom ili mentalnim blokom, a nekad trema može preći u osećanje užasa.
Kod nekih osoba se iza osećanja treme krije strah od stida, odnosno strah da će učiniti nešto neadekvatno zbog čega bi mogla da bude ismejana ili odbačena, a iza stida i straha od ismevanja i odbačenosti leže osećanja samoprezira i inferiornosti.
Da bi trema bila adekvatna ona ispunjava sledeće uslove:
Bolje ocene dobijaju studenti koji osećaju tremu od onih koji je ne osećaju ili je osećaju preterano. Trema je osećanje koje ne treba potiskivati jer ono postoji sa razlogom, ali treba znati koja trema je adekvatna, a koja nije. Neki stručnjaci smatraju da što se više trema potiskuje, to će se češće indirektno javljati kroz telesne simptome, blokove u pamćenju ili u govoru. Neki studenti pred ispit uzimaju alkohol ili sedative da bi umanjili osećanje treme ne znajući da će time smanjiti i svoju budnost i reakcije i pogoršati svoje funkcionisanje u ispitnoj situaciji.
U slučaju neadekvatne treme, početni korak je da se sazna šta je to čega se osoba najviše plaši da bi se moglo dogoditi i kakva bi osoba trebalo da bude da bi bila bez ikakve treme. Većinom su u pitanju izuzetno visoki kriterijumi koji određuju zadovoljavajuće postignuće, kao i fantazije o katastrofalnim posledicama sopstvenog neuspeha.
ANKSIOZNOST
Anksioznost je vrsta strepnje koju osoba oseća kada procenjuje da njena celokupna životna situacija prevazilazi njene sposobnosti, odnosno kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama. Za anksioznost se kaže da je neodređena strepnja, a osnovni razlog je u tome što je situacija generalizovana. Anksioznost se može javiti kao raspoloženje kada je hronična, kao afekt u vidu akutne anksioznosti ili anksiozne panike ili kao emocija srednjeg intenziteta.
Zbog svoje neodređenosti anksioznost je mučno stanje za osobu tako da ona teži da je bilo kako objasni kako bi je shvatila, lokalizovala i ograničila. Ovaj mehanizam odbrane naziva se konkretizacija. Na primer, anksioznost se može pretvoriti u fobiju.
Pojava generalizovane strepnje predstavlja poremećaj u sistemu predstava koje osoba ima o samoj sebi i o svetu. Upoređujući sebe i svet osoba je zaključila da nije u stanju da se kompetentno upravlja u svetu. Dolazi do dezintegracije slike o svetu kojom se osoba upravljala i osoba više nije u stanju da svet učini predvidljivim te postaje zbunjena i konfuzna.
Anksioznost u nekim situacijama može biti adekvatno osećanje. U slučaju situacija u kojima dolazi do promena u sistemu predstava o sebi, osoba doživljava da se promenila i da ne može da nastavi da živi kako je navikla. Ovo može uključivati razne telesne bolesti koje ograničavaju potencijale i akcije osobe, senilnost u starosti, psihičke promene. Treba imati u vidu da anksioznost može da pogorša telesno stanje kod, na primer, bolesti srca. Situacije u kojima dolazi do promena u sistemu predstava o svetu mogu se desiti kada se osoba preseli u njoj stranu sredinu i nedovoljno poznatu kulturu, prilikom ratova, raznih revolucionarnih promena.
Neadekvatna anksioznost je tipična za osobe koje sebe smatraju nesposobnima i nedovoljno vrednima zbog toga što nisu uspele da se uklope u svoja preterano visoka očekivanja od sebe samih. Osećanja inferiornosti i samoprezira osoba je sakrila stvarajući kompenzatorno Ja sa preteranom uslovnom samoljubavlju i ponosom. Anksioznost je posledica shvatanja da neće moći da ostvari svoje superiorno kompenzatorno Ja.
ZABRINUTOST
Zabrinutost je vrsta strepnje da bi neka okolnost u koju osoba nema uvida i/ili nad kojom nema kontrolu mogla da ugrozi nešto što smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornom. Svrha zabrinutosti je da osoba u sadašnjosti pronađe rešenje ako se problem zaista pojavi u budućnosti. Ovo je aktivna zabrinutost. Pasivna je kada osoba samo razmišlja i nada se da neće biti eventualnih loših ishoda, a ne preduzima ništa da to spreči. Osim što mentalno priprema osobu na eventualni negativni ishod, pasivna zabrinutost može da ima i "magijsko" delovanje. Neki ljudi veruju da zabrinutost "tera" nesreću, a da sreća, radost, zadovoljstvo imaju magijsku moć da je "prizovu". Znači, što osoba više brine o nečemu, to je rizik da se to nešto desi manji.
Osećanje aktivne zabrinutosti je adekvatno i korisno ako su ispunjeni sledeći uslovi:
Preterana zabrinutost može da se manifestuje samo ponekad, u važnim situacijama za osobu, ili kontinuirano kao crta ličnosti. Stalno zabrinute osobe su pesimistične i razmišljaju negativno, čime iskrivljuju sliku realnosti i budućnosti. Moć pesimizma se ogleda u dvostrukoj koristi za osobu: pripremljena je za svoje loše prognoze ako se ostvare i ponosna što je bila u pravu, a zadovoljna ako se ne ostvare. Neki roditelji se ovim vode u vaspitanju dece upozoravajući ih samo na nepovoljne eventualnosti, čime skidaju odgovornost sa sebe (prevencija krivice), a deci definišu svet i budućnost kao izrazito negativne. U preteranoj zabrinutosti magijsko mišljenje je česta pojava. Preterana zabrinutost može da bude i izraz mešanja pojmova ljubav i zabrinutost, gde osoba veruje da ako ne bi bila zabrinuta to bi značilo da ne voli osobu za koju brine. Briga jeste element ljubavi, ali ovde se radi o njihovom izjednačavanju. Preterana zabrinutost je karakteristična i za perfekcioniste koji ne mogu da prihvate da često u životu ne postoji najbolje rešenje bez ikakvih negativnih posledica, već pre najmanje loše rešenje. Ponekad se iza preterane zabrinutosti krije potisnuta agresivnost prema objektu zabrinutosti, nerazrešeno nesvesno osećanje krivice zbog destruktivnih impulsa ili konkretizovana anksioznost. Takođe, zabrinutost može biti i društveno priznat znak ili opravdanje da je osoba dobra majka, otac, student i sl.
STRAH U PSIHOPATOLOGIJI
Za razliku od normalnog, kod patološkog straha uzrok je nejasan, izrazitog je intenziteta, obično duže traje, preokupiranost strahom je velika, naglašen je doživljaj da strah upravlja ponašanjem, onemogućen je svakodnevni život i izražen je strah od straha. Patološke strahove je moguće lečiti lekovima, terapijom ili kombinovano. Za pomoć možete da se obratite psihijatru, kliničkom psihologu ili psihoterapeutu specijalizovanom za određeni problem ili poremećaj. Besplatne terapijske usluge u Novom Sadu pruža Trauma centar.
Fobija je psihički poremećaj koji karakteriše stanje akutnog straha u prisustvu "ugrožavajuće" situacije ili objekta, gde je strah u većoj ili manjoj meri iracionalan. Strah se kontroliše izbegavanjem situacija ili objekata percipiranih kao ugrožavajuće. Jedna od vrsta fobija je socijalna fobija i odnosi se na trajniji, iracionalan strah povezan sa prisustvom drugih ljudi, gde osoba obično nastoji da izbegne situacije u kojima bi mogla da bude procenjivana i vrednovana, gde bi pokazala znake anksioznosti ili bi počela nepristojno da se ponaša.
Posttraumatski stresni poremećaj se odnosi na osobu koja dugo posle neke traume nastavlja da proživljava strah preko, na primer, flešbekova, snova i sl.
Kod hipohondrije je u pitanju strah od bolesti koji osoba smanjuje odlaskom kod lekara.
Opsesivna neuroza je praćena jakim strahom, naročito od gubitka samokontrole gde će podleći nekom opsesivnom impulsu i učiniti nešto destruktivno ili neprihvatljivo. Kod opsesivnog impulsa osoba se plaši da će da učini nešto strašno, tako da to nikada ne učini, a kod kompulzije se plaši da će da se desi nešto strašno ukoliko ne izvrši prisilnu radnju pa zato mora da je izvrši.
Anksioznost u psihopatologiji
Generalizovan anksiozni poremećaj je očitovan u hroničnom neodređenom očekivanju neke katastrofe koja će da se dogodi samoj osobi ili nekome njoj bliskom. Da bi se predupredila neodređena opasnost javlja se hipervigilna pažnja u odnosu na okolinu čime se gubi sposobnost koncentracije pažnje na jednu aktivnost, a takođe često utiče i na pojavu znakova nesanice. Autonomni nervni sistem je takođe hiperaktivan, što može da se ogleda u npr. ubrzanom radu srca. Mišićna napetost se ispoljava kao podrhtavanje ruku, kapaka ili kao nemir ekstremiteta i može da prouzrokuje bol, grč ili glavobolju. Zbog nje osoba ne može da se opusti i stalno se oseća umornom.
Panični poremećaj karakteriše kratkotrajan osećaj da bi nešto strašno moglo da se dogodi veoma brzo, a da osoba ne zna da li može da se zaštiti. Osećaj prate jaki telesni autonomni simptomi, koji simuliraju srčani napad, moždani udar ili početak ludila. Osoba telesne senzacije tumači kao katastrofalne. Na primer, lupanje srca se doživljava kao predinfarktno stanje, što izaziva osećanje straha koje dodatno pojačava snagu i frekvenciju srčanog ritma, a što osoba tumači kao novi dokaz katastrofalnog napretka bolesti, i tako u krug. Kada jednom doživi napad panike, osoba očekuje da će on da se ponovi, te stalno pretražuje telesne senzacije i izbegava aktivnosti koje bi je "preforsirale" i doprinele bolesti koje se plaši. Ovo doprinosi učvršćivanju poremećaja.
Literatura:
Dr Vladan Starčević - Bez straha o strahu, panici i fobiji - Beograd, Zavet, 2005
Starčević, V. (2005) - Bez straha o strahu, panici i fobiji - Beograd: Zavet.
Milan Savić - Kako sprečiti i pobediti strahove - Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988
Savić, M. (1988). Kako sprečiti i pobediti strahove - Gornji Milanovac, Dečje novine.
Zoran Milivojević - Emocije: Psihoterapija i razumevanje emocija - Novi Sad, Prometej, 2005
Meri Meklur Gulding i Robert L. Gulding - Upravljanje brigama: učenje vedrine - Novi Sad, Psihopolis institut, 2008
Meklur-Gulding, M. (2008). Upravljanje brigama: učenje vedrine - Novi Sad, Psihopolis institut
Nekada se plašimo kada nam neko uperi pištolj, nekad imamo predispitnu tremu, a nekad ni ne znamo poreklo svoje strepnje. Većina nas ne voli ta osećanja, ali strah je normalna pojava i sastavni deo naših emocija. U evolutivnom smislu, svrha straha je preživljavanje i samozaštita individue, kao i zaštita njenih vrednosti. Jedini urođeni strahovi, odnosno strahovi koji se ispoljavaju i kod beba, jesu strah kad se izmakne podloga i strah na iznenadne jake zvukove. Beba će,
takođe, reagovati strahom i na bolove svih vrsta. U toku razvoja pojavljuju se i tzv. razvojni strahovi specifični za određen uzrastni period deteta. Na primer, strah od mraka se javlja krajem druge ili u toku treće godine života, povećava se, i u petoj godini je veoma intenzivan. Sredinski, genetski i prenatalni uticaji, kao i inteligencija utiču na stepen sklonosti razvoja strahova kod dece. Roditelji, pogotovu majka, su ti koji će svojim reakcijama uticati na intenzitet i dalji razvoj urođenih i razvojnih, kao i na pojavu novih strahova. S obzirom da se većina strahova uči, kod dece ne treba ohrabrivati i učvršćivati neadekvatne ili iracionalne strahove, ali ne treba ni zabraniti njihovo izražavanje. Uplašeno dete treba što pre utešiti uzimanjem u naručje, milovanjem, ljuljanjem i hrabrenjem tihim glasom, a tek onda postavljati pitanja o izvoru straha i razuveravati ako je strah neadekvatan.
STRAH, PANIKA, UŠ½AS
Strah osećamo kada procenimo:
- da nas ili neku našu vrednost ugrožava objekat ili situacija
- da objektivno ne možemo da se suprotstavimo sili koja nas ugrožava (ako procenimo da smo mi moćniji od ugrožavajuće sile, tada ćemo verovatno reagovati ljutnjom i agresivnošću)
- da bismo mogli da se uklonimo iz te situacije (za razliku od panike kod koje nismo sigurni da možemo da pobegnemo iz situacije)
Strah može biti različitog intenziteta i trajanja. Biološki je primeren kada se javlja na primerenom mestu u primereno vreme primerenim intenzitetom. Obično je kratkog trajanja, a kao hronično raspoloženje se odražava stalnom spoljašnjom ugrožavajućom situacijom ili stalnom preokupacijom mentalnim predstavama o ugroženosti osobe. Izvor straha može biti spoljašnji, unutrašnji i granični.
Na koji način je strah adaptivna emocija? Kako strah može da nam pomogne?
Strah, panika i užas pokreću brze procese u brojnim telesnim sistemima. Kada smo uplašeni, naš organizam se mobiliše za tzv. borba ili beg reakciju (eng. fight or flight) aktivacijom simpatičkog nervnog sistema. Maksimalno se aktiviraju budnost, oprez i ostale funkcije našeg organizma. Podiže se mišićni tonus, krvni pritisak, ubrzava se rad srca, dolazi do preraspodele krvi u organizmu - krv se povlači sa perifernih organa, ubrzava se puls, skače adrenalin, usta se suše itd. U situacijama kada nam je život ugrožen, osećanje straha sa pridruženim fiziološkim reakcijama može da nam spase život. Ako nas, na primer, pogodi ili okrzne metak, doći će do manjeg gubitka krvi. Povišen adrenalin i mišićni tonus mogu da nam daju snagu koju inače nemamo. Znači, pred opasnošću strah deluje kao alarmni sistem u našem telu, koji nas i upozorava i štiti.
Uspaničena osoba se na prvi pogled ponaša neadaptivno - smeteno, nekontrolisano i nekoordinisano. Međutim, osoba koja oseća paniku ustvari automatski traži izlaz iz ugrožavajuće situacije tako što brzo pokušava veliki broj ponašanja u nadi da će otkriti ponašanje koje će obezbediti rešenje problema. Aktivacija simpatičkog nervnog sistema obezbeđuje maksimalnu telesnu aktivnost, ali s obzirom da je ponašanje tipa pokušaja i pogrešaka, često se ispostavi kao neadekvatno. Panika je povezana sa doživljajem vremena. Uspaničena osoba misli da nema vremena i da odmah mora da nađe izlaz iz situacije, što nekad može biti tačno, ali u većini situacija nije. Kod neadekvatne panike pomaže odvajanje vremena za opuštanje i mentalno traganje za najboljim rešenjem - razmišljanje naglas i postavljanje pitanja samom sebi.
Zbog procene da iz situacije nema izlaza, kod osobe koja oseća užas aktivira se parasimpatički nervni sistem koji deluje suprotno od simpatičkog i smanjuje mišićni tonus, krvni pritisak, usporava rad srca, izaziva pražnjenje mokraćne bešike itd., do te mere da osoba može npr. da malakše, urinira, deficira, ukoči se, parališe se ili onesvesti. Pretpostavlja se da dobit iz ovakvih ponašanja može biti psihološke prirode, kao simboličko bežanje onesvešćivanjem. Takođe se objašnjava zaostalim refleksom nastalim u toku evolucije - kočenje ponekad doprinosi bolje skrivanje kod životinja koje su plen, onesvešćivanje može imati funkciju u tome što se predatori nisu hranili uginulim životinjama.
Adekvatni strahovi
Da bi strah bio adekvatan treba da bude racionalan, odnosno da ugrožavanje zaista postoji i da je moćnije od osobe, da je ponašanje adaptivno, odnosno da ima zaštitnu funkciju, intenzitet straha treba da bude srazmeran sa stepenom ugroženosti, a strah treba ispoljiti na socijalno prihvatljiv način.
Racionalan i iracionalan strah
Kada zaista postoji ugrožavajuća situacija ili objekat moćniji od osobe, te ona ne može da se suprotstavi, osećanje straha je racionalno. U situacijama u kojima nema objektivnog razloga za strah, kada objekti prema kojima osećamo strah nisu objektivno ugrožavajući, strah je iracionalan i nerazumljiv okolini i osobi koja ga doživljava. Nekad može da postoji mogućnost da objekat ugrozi osobu, ali je iracionalan doživljaj nesposobnosti osobe da se suprotstavi izvoru opasnosti.
Kod iracionalnog straha od ugrožavajućih posledica koje bi mogao izazvati neki neutralni objekat ili situacija dolazi do fobične mentalizacije, kod straha od akcija ljudi za koje osoba neopravdano sumnja da je mrze radi se o paranoidnoj mentalizaciji. Hipohondrijska mentalizacija podrazumeva neopravdan strah da osobi otkazuje organizam, a opsesivna mentalizacija uključuje iracionalan strah od sebe i uvek se sastoji od straha od gubitka kontrole nad svojim ponašanjem, tj. u strahu od ludila.
Osobe se ne boje samog objekta ili situacije koje procenjuju kao ugrožavajuće, već akcije kojom bi taj objekat mogao da ugrozi osobu ili neku njenu vrednost. Zato kada je u pitanju iracionalni strah korisno je otkriti šta će se desiti u susretu osobe sa objektom ili situacijom koju smatra ugrožavajućom. Nekada pričanje najgoreg što može da se desi pomaže osobi da uvidi neracionalnost svog straha, njegovog intenziteta ili svoje sposobnosti da ga prevaziđe. Otkrivanje sadržaja mentalizacije može dati pravi uvid u iracionalni strah. Iza agorafobije (strah od otvorenog prostora) može da se skriva opsesivna mentalizacija ako se osoba boji da bi mogla da se skine gola na javnom mestu ili paranoidna mentalizacija ako se boji da bi neko mogao da je napadne.
TREMA
Trema je vrsta strepnje koja se oseća neposredno pred neku određenu i jasno definisanu buduću situaciju za koju osoba procenjuje da prevazilazi njegove sposobnosti. Situacije u kojima se oseća trema mogu biti ispit, javni nastup, takmičenje, započinjanje nekog posla, venčanje itd. Nekad kad se osoba nađe u situaciji za koju je osećala tremu, trema prestaje i osoba dobro obavlja zadatak, a nekad oseća tremu i u samoj situaciji jer veruje da će je sledeći događaj u situaciji zateći nespremnu.
Mogu se razlikovati dve vrste treme koje utiču na ponašanje - stimulativna i inhibitorna trema. Stimulativna mobiliše osobu da se, ako je moguće, što bolje pripremi za datu situaciju. Osoba procenjuje da je uglavnom spremna za datu situaciju ali da ta spremnost nije potpuna. Svrha ove treme, neposredno pred situaciju, je da podigne stepen uzbuđenja i budnost na potreban nivo da bismo se što bolje snašli u situaciji. Kod inhibitorne treme osoba procenjuje da je potpuno nespremna za datu situaciju, da ona prevazilazi njene sposobnosti i da je najbolje da situaciju izbegne ili da odustane kada se nađe u njoj. Nekada je odustajanje praćeno malaksalošću, nesvesticom, povraćanjem, mučninom, konfuzijom ili mentalnim blokom, a nekad trema može preći u osećanje užasa.
Kod nekih osoba se iza osećanja treme krije strah od stida, odnosno strah da će učiniti nešto neadekvatno zbog čega bi mogla da bude ismejana ili odbačena, a iza stida i straha od ismevanja i odbačenosti leže osećanja samoprezira i inferiornosti.
Da bi trema bila adekvatna ona ispunjava sledeće uslove:
- da osoba objektivno nije dovoljno spremna za buduću situaciju
- da intenzitet treme odgovara objektivnom stepenu nepripremljenosti
- da trema mobiliše da se osoba što bolje pripremi za buduću situaciju
- da motiviše osobu da odustane od ulaska u buduću situaciju ako je potpuno nespremna.
Bolje ocene dobijaju studenti koji osećaju tremu od onih koji je ne osećaju ili je osećaju preterano. Trema je osećanje koje ne treba potiskivati jer ono postoji sa razlogom, ali treba znati koja trema je adekvatna, a koja nije. Neki stručnjaci smatraju da što se više trema potiskuje, to će se češće indirektno javljati kroz telesne simptome, blokove u pamćenju ili u govoru. Neki studenti pred ispit uzimaju alkohol ili sedative da bi umanjili osećanje treme ne znajući da će time smanjiti i svoju budnost i reakcije i pogoršati svoje funkcionisanje u ispitnoj situaciji.
U slučaju neadekvatne treme, početni korak je da se sazna šta je to čega se osoba najviše plaši da bi se moglo dogoditi i kakva bi osoba trebalo da bude da bi bila bez ikakve treme. Većinom su u pitanju izuzetno visoki kriterijumi koji određuju zadovoljavajuće postignuće, kao i fantazije o katastrofalnim posledicama sopstvenog neuspeha.
ANKSIOZNOST
Anksioznost je vrsta strepnje koju osoba oseća kada procenjuje da njena celokupna životna situacija prevazilazi njene sposobnosti, odnosno kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama. Za anksioznost se kaže da je neodređena strepnja, a osnovni razlog je u tome što je situacija generalizovana. Anksioznost se može javiti kao raspoloženje kada je hronična, kao afekt u vidu akutne anksioznosti ili anksiozne panike ili kao emocija srednjeg intenziteta.
Zbog svoje neodređenosti anksioznost je mučno stanje za osobu tako da ona teži da je bilo kako objasni kako bi je shvatila, lokalizovala i ograničila. Ovaj mehanizam odbrane naziva se konkretizacija. Na primer, anksioznost se može pretvoriti u fobiju.
Pojava generalizovane strepnje predstavlja poremećaj u sistemu predstava koje osoba ima o samoj sebi i o svetu. Upoređujući sebe i svet osoba je zaključila da nije u stanju da se kompetentno upravlja u svetu. Dolazi do dezintegracije slike o svetu kojom se osoba upravljala i osoba više nije u stanju da svet učini predvidljivim te postaje zbunjena i konfuzna.
Anksioznost u nekim situacijama može biti adekvatno osećanje. U slučaju situacija u kojima dolazi do promena u sistemu predstava o sebi, osoba doživljava da se promenila i da ne može da nastavi da živi kako je navikla. Ovo može uključivati razne telesne bolesti koje ograničavaju potencijale i akcije osobe, senilnost u starosti, psihičke promene. Treba imati u vidu da anksioznost može da pogorša telesno stanje kod, na primer, bolesti srca. Situacije u kojima dolazi do promena u sistemu predstava o svetu mogu se desiti kada se osoba preseli u njoj stranu sredinu i nedovoljno poznatu kulturu, prilikom ratova, raznih revolucionarnih promena.
Neadekvatna anksioznost je tipična za osobe koje sebe smatraju nesposobnima i nedovoljno vrednima zbog toga što nisu uspele da se uklope u svoja preterano visoka očekivanja od sebe samih. Osećanja inferiornosti i samoprezira osoba je sakrila stvarajući kompenzatorno Ja sa preteranom uslovnom samoljubavlju i ponosom. Anksioznost je posledica shvatanja da neće moći da ostvari svoje superiorno kompenzatorno Ja.
ZABRINUTOST
Zabrinutost je vrsta strepnje da bi neka okolnost u koju osoba nema uvida i/ili nad kojom nema kontrolu mogla da ugrozi nešto što smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornom. Svrha zabrinutosti je da osoba u sadašnjosti pronađe rešenje ako se problem zaista pojavi u budućnosti. Ovo je aktivna zabrinutost. Pasivna je kada osoba samo razmišlja i nada se da neće biti eventualnih loših ishoda, a ne preduzima ništa da to spreči. Osim što mentalno priprema osobu na eventualni negativni ishod, pasivna zabrinutost može da ima i "magijsko" delovanje. Neki ljudi veruju da zabrinutost "tera" nesreću, a da sreća, radost, zadovoljstvo imaju magijsku moć da je "prizovu". Znači, što osoba više brine o nečemu, to je rizik da se to nešto desi manji.
Osećanje aktivne zabrinutosti je adekvatno i korisno ako su ispunjeni sledeći uslovi:
- postoji objektivni razlog za zabrinutost
- osoba zaista može nešto da učini kako bi sprečila nepovoljni razvoj događaja
- osoba planira akcije koje će da preduzme ako se ostvari neželjena eventualnost ili preduzima preventivne akcije.
Preterana zabrinutost može da se manifestuje samo ponekad, u važnim situacijama za osobu, ili kontinuirano kao crta ličnosti. Stalno zabrinute osobe su pesimistične i razmišljaju negativno, čime iskrivljuju sliku realnosti i budućnosti. Moć pesimizma se ogleda u dvostrukoj koristi za osobu: pripremljena je za svoje loše prognoze ako se ostvare i ponosna što je bila u pravu, a zadovoljna ako se ne ostvare. Neki roditelji se ovim vode u vaspitanju dece upozoravajući ih samo na nepovoljne eventualnosti, čime skidaju odgovornost sa sebe (prevencija krivice), a deci definišu svet i budućnost kao izrazito negativne. U preteranoj zabrinutosti magijsko mišljenje je česta pojava. Preterana zabrinutost može da bude i izraz mešanja pojmova ljubav i zabrinutost, gde osoba veruje da ako ne bi bila zabrinuta to bi značilo da ne voli osobu za koju brine. Briga jeste element ljubavi, ali ovde se radi o njihovom izjednačavanju. Preterana zabrinutost je karakteristična i za perfekcioniste koji ne mogu da prihvate da često u životu ne postoji najbolje rešenje bez ikakvih negativnih posledica, već pre najmanje loše rešenje. Ponekad se iza preterane zabrinutosti krije potisnuta agresivnost prema objektu zabrinutosti, nerazrešeno nesvesno osećanje krivice zbog destruktivnih impulsa ili konkretizovana anksioznost. Takođe, zabrinutost može biti i društveno priznat znak ili opravdanje da je osoba dobra majka, otac, student i sl.
STRAH U PSIHOPATOLOGIJI
Za razliku od normalnog, kod patološkog straha uzrok je nejasan, izrazitog je intenziteta, obično duže traje, preokupiranost strahom je velika, naglašen je doživljaj da strah upravlja ponašanjem, onemogućen je svakodnevni život i izražen je strah od straha. Patološke strahove je moguće lečiti lekovima, terapijom ili kombinovano. Za pomoć možete da se obratite psihijatru, kliničkom psihologu ili psihoterapeutu specijalizovanom za određeni problem ili poremećaj. Besplatne terapijske usluge u Novom Sadu pruža Trauma centar.
Fobija je psihički poremećaj koji karakteriše stanje akutnog straha u prisustvu "ugrožavajuće" situacije ili objekta, gde je strah u većoj ili manjoj meri iracionalan. Strah se kontroliše izbegavanjem situacija ili objekata percipiranih kao ugrožavajuće. Jedna od vrsta fobija je socijalna fobija i odnosi se na trajniji, iracionalan strah povezan sa prisustvom drugih ljudi, gde osoba obično nastoji da izbegne situacije u kojima bi mogla da bude procenjivana i vrednovana, gde bi pokazala znake anksioznosti ili bi počela nepristojno da se ponaša.
Posttraumatski stresni poremećaj se odnosi na osobu koja dugo posle neke traume nastavlja da proživljava strah preko, na primer, flešbekova, snova i sl.
Kod hipohondrije je u pitanju strah od bolesti koji osoba smanjuje odlaskom kod lekara.
Opsesivna neuroza je praćena jakim strahom, naročito od gubitka samokontrole gde će podleći nekom opsesivnom impulsu i učiniti nešto destruktivno ili neprihvatljivo. Kod opsesivnog impulsa osoba se plaši da će da učini nešto strašno, tako da to nikada ne učini, a kod kompulzije se plaši da će da se desi nešto strašno ukoliko ne izvrši prisilnu radnju pa zato mora da je izvrši.
Anksioznost u psihopatologiji
Generalizovan anksiozni poremećaj je očitovan u hroničnom neodređenom očekivanju neke katastrofe koja će da se dogodi samoj osobi ili nekome njoj bliskom. Da bi se predupredila neodređena opasnost javlja se hipervigilna pažnja u odnosu na okolinu čime se gubi sposobnost koncentracije pažnje na jednu aktivnost, a takođe često utiče i na pojavu znakova nesanice. Autonomni nervni sistem je takođe hiperaktivan, što može da se ogleda u npr. ubrzanom radu srca. Mišićna napetost se ispoljava kao podrhtavanje ruku, kapaka ili kao nemir ekstremiteta i može da prouzrokuje bol, grč ili glavobolju. Zbog nje osoba ne može da se opusti i stalno se oseća umornom.
Panični poremećaj karakteriše kratkotrajan osećaj da bi nešto strašno moglo da se dogodi veoma brzo, a da osoba ne zna da li može da se zaštiti. Osećaj prate jaki telesni autonomni simptomi, koji simuliraju srčani napad, moždani udar ili početak ludila. Osoba telesne senzacije tumači kao katastrofalne. Na primer, lupanje srca se doživljava kao predinfarktno stanje, što izaziva osećanje straha koje dodatno pojačava snagu i frekvenciju srčanog ritma, a što osoba tumači kao novi dokaz katastrofalnog napretka bolesti, i tako u krug. Kada jednom doživi napad panike, osoba očekuje da će on da se ponovi, te stalno pretražuje telesne senzacije i izbegava aktivnosti koje bi je "preforsirale" i doprinele bolesti koje se plaši. Ovo doprinosi učvršćivanju poremećaja.
Literatura:
Dr Vladan Starčević - Bez straha o strahu, panici i fobiji - Beograd, Zavet, 2005
Starčević, V. (2005) - Bez straha o strahu, panici i fobiji - Beograd: Zavet.
Milan Savić - Kako sprečiti i pobediti strahove - Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988
Savić, M. (1988). Kako sprečiti i pobediti strahove - Gornji Milanovac, Dečje novine.
Zoran Milivojević - Emocije: Psihoterapija i razumevanje emocija - Novi Sad, Prometej, 2005
Meri Meklur Gulding i Robert L. Gulding - Upravljanje brigama: učenje vedrine - Novi Sad, Psihopolis institut, 2008
Meklur-Gulding, M. (2008). Upravljanje brigama: učenje vedrine - Novi Sad, Psihopolis institut
Marija Stajić Radojlović, Filozofski fakulte
Нема коментара:
Постави коментар